О Војноисторијском гласнику




Војноисторијски гласник је научни часопис Института за стратегијска истраживања. Ча­со­пис је осно­ван 1950. го­ди­не као часопис Вој­но­и­сто­риј­ског ин­сти­ту­та и у међувремену је до­жи­вео мно­ге из­ме­не у ве­зи са кон­цеп­ци­јом, са­др­жа­јем, ди­зај­ном и уче­ста­ло­шћу из­ла­же­ња. У пе­ри­о­ду од 1950. до 1966. го­ди­не Вој­но­и­сто­риј­ски гла­сник је из­ла­зио шест пу­та го­ди­шње. Од 1967. до 2000. го­ди­не об­ја­вљи­ва­на су три бро­ја го­ди­шње, од че­га се по­вре­ме­но од­сту­па­ло па је Вој­но­и­сто­риј­ски гла­сник у не­ко­ли­ко слу­ча­је­ва из­ла­зио као дво­број, а два пу­та (1999. и 2000. го­ди­не) и као тро­број. Од 2001. го­ди­не до да­нас Вој­но­и­сто­риј­ски гла­сник из­ла­зи два пу­та го­ди­шње.

Од 1950. за­кључ­но са 1964. го­ди­ном у Вој­но­и­сто­риј­ском гла­сни­ку су об­ја­вљи­ва­ни ра­до­ви и на ћи­ри­ли­ци и ла­ти­ни­ци, да би од 1965. до 2001. го­ди­не био штам­пан ис­кљу­чи­во ла­ти­нич­ним пи­смом. Од 2002. го­ди­не Вој­но­и­сто­риј­ски гла­сник се штам­па ћи­ри­лич­ним пи­смом. За­кључ­но са 2004. го­ди­ном, сви ра­до­ви об­ја­вље­ни у Вој­но­и­сто­риј­ском гла­сни­ку има­ли су ре­зи­мее на ен­гле­ском, ру­ском, не­мач­ком и фран­цу­ском је­зи­ку. Од 2005. ра­до­ве пра­те ре­зи­меа на ен­гле­ском је­зи­ку.

Уред­ни­ци Вој­но­и­сто­риј­ског гла­сни­ка би­ли су: Аугу­стин Ада­мик (1 и 2/1950), Ђор­ђи­је Ро­ћен (3/1950), Сло­бо­дан Лу­чић (од 4/1950 до 1/1954), Не­дељ­ко Мак­си­мо­вић (од 2/1954 до 4/1955), Да­ни­ло Јан­ко­вић (5/1955 до 5/1963), Вла­до Стру­гар (6/1963 до 1/1967), Аб­ду­лах Са­рај­лић (2/1967 до 3/1975), Урош Ко­стић (1/1976 до 3/1983), Мир­ко Гу­тић (1/1984 до 1/1987), Ми­ло­је Пр­шић (2-3/1987 до 3/1990), Слав­ко Вук­че­вић (1/1991 до 1-3/1992), Сло­бо­дан Бран­ко­вић (1-2/1993 до 1/1995), Дра­ган Не­не­зић (2-3/1995 до 1-3/2000), Ве­ли­мир Иве­тић (1-2/2001 и 1-2/2002), Ми­ро­слав Ле­жа­јић (1-2/2003, 1-2/2004 и 1-2/2005), Ми­лан Тер­зић (од 1-2/2006 до 2/2014), Миљан Милкић (од 1/2015 до 2/2017) и Далибор Денда (од 1/2018).

То­ком пр­вих 40 го­ди­на из­ла­же­ња нај­ве­ћи број ра­до­ва био је по­све­ћен те­ма­ма из исто­ри­је Дру­гог свет­ског ра­та, од­но­сно из На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ког ра­та (НОР). Сви оста­ли ра­до­ви би­ли су свр­ста­ни у ру­бри­ке Из ра­ни­је про­шло­сти, Кри­ти­ке и при­ка­зи и Би­бли­о­гра­фи­ја. На­рав­но, по­себ­но ме­сто за­у­зи­ма­ли су ра­до­ви о Ко­му­ни­стич­кој пар­ти­је Ју­го­сла­ви­је (КПЈ) и Јо­си­пу Бро­зу Ти­ту. Од 1980. го­ди­не то­ком пе­ри­о­да по­пу­шта­ња пар­тиј­ске кон­тро­ле по­че­ло је и по­сте­пе­но на­уч­но и струч­но „осло­ба­ђа­ње“ Вој­но­и­сто­риј­ског гла­сни­ка. Оно се огле­да­ло у то­ме што је вре­ме­ном ра­стао број ауто­ра-ци­ви­ла под­јед­на­ко из са­ста­ва Вој­но­и­сто­риј­ског ин­сти­ту­та и из­ван ње­га. Уз то, на­уч­ни рад­ни­ци са ци­вил­них фа­кул­те­та и ин­сти­ту­та по­ста­ја­ли су чла­но­ви ре­дак­ци­је Вој­но­и­сто­риј­ског гла­сни­ка. У те­мат­ском по­гле­ду и ауто­ри из ре­до­ва вој­ске и они из ци­вил­ства усред­сре­ди­ли су сво­ју па­жњу на те­ме ко­је се не ба­ве са­мо пе­ри­о­дом Дру­гог свет­ског ра­та. По­ред то­га, овај пе­ри­од по­че­ли су да об­ра­ђу­ју са ве­ћом до­зом исто­риј­ске кри­ти­ке. Све отво­ре­ни­је су се ко­ри­сти­ли стра­ни и еми­грант­ски из­во­ри и ли­те­ра­ту­ра и на­пу­шта­ла се пе­ри­о­ди­за­ци­ја по „офан­зи­ва­ма“. Лич­ност и де­ло Јо­си­па Бро­за, по­сте­пе­но, али спо­ри­је не­го у дру­гим уста­но­ва­ма и ча­со­пи­си­ма, по­чи­њу да се об­ра­ђу­ју кри­тич­ки. Са дру­ге стра­не, за­ни­мљи­ва је по­ја­ва да је вре­ме­ном  услед еко­ном­ске кри­зе узро­ко­ва­не рат­ним су­ко­би­ма у Сло­ве­ни­ји, Хр­ват­ској, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и агре­си­јом НА­ТО 1999. го­ди­не, као и због еко­ном­ских санк­ци­ја ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, до­шло до кван­ти­та­тив­ног сма­ње­ња бро­ја го­ди­шњих из­да­ња и фи­зич­ког оби­ма бро­је­ва Вој­но­и­сто­риј­ског гла­сни­ка, а да су исто­вре­ме­но, ра­до­ви по­чи­ња­ли да до­би­ја­ју на ква­ли­те­ту. Кроз це­ло­куп­ни пе­ри­од по­сто­ја­ња у со­ци­ја­ли­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји Вој­но­и­сто­риј­ски ин­сти­тут и ње­го­ви де­лат­ни­ци бо­ри­ли су се да глав­на де­тер­ми­нан­та у њи­хо­вом ра­ду не бу­де по­ли­тич­ко-про­па­ганд­на ути­ли­тар­ност већ на­уч­ност. У тој бор­би има­ли су  ма­ње или ви­ше успе­ха. Нај­бо­љи по­ка­за­тељ та­квог на­сто­ја­ња пред­ста­вља­ју стра­ни­це Вој­но­и­сто­риј­ског гла­сни­ка и из­да­вач­ка де­лат­ност ин­сти­ту­та. Та­ква си­ту­а­ци­ја на­ста­ви­ла се и то­ком 90-тих го­ди­на про­шлог ве­ка да би 2006. го­ди­не, по­сле 130 го­ди­на по­сто­ја­ња Вој­но­и­сто­риј­ски ин­сти­тут био уки­нут. Ова од­лу­ка је донета упр­кос апе­ла струч­не и на­уч­не јав­но­сти да се јед­на ин­сти­ту­ци­ја та­квог зна­ча­ја и тра­ди­ци­је по­сто­ја­ња не уки­да. При­пад­ни­ци Оде­ље­ња за на­уч­но­и­стра­жи­вач­ки рад и Вој­ног ар­хи­ва ушли су у са­став но­во­фор­ми­ра­ног Ин­сти­ту­та за стра­те­гиј­ска ис­тра­жи­ва­ња. Оде­ље­ње за вој­ну исто­ри­ју Ин­сти­ту­та за стра­те­гиј­ска ис­тра­жи­ва­ња на­ста­ви­ло је да ба­шти­ни тра­ди­ци­је Вој­но­и­сто­риј­ског ин­сти­ту­та. У том сми­слу нај­ве­ћи по­мак учи­њен је у уре­ђи­ва­њу и об­ја­вљи­ва­њу Вој­но­и­сто­риј­ског гла­сни­ка ко­ји је на­ста­вио да из­ла­зи и у ве­ли­кој ме­ри уна­пре­дио сво­је ква­ли­те­те.
 
ISSN YU ISSN -0042-8442
UDC 355.48 (497.1) (051)
E-ISSN
DOI