18.04.2022

Предавање пуковника Далибора Денде - Стварање модерне српске војске (1878 - 1912)




У Свечаној сали Дома Војске Србије пуковник доц. др Далибор Денда, са Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране, говорио је о теми “Стварање модерне српске војске (1878 - 1912)” која је својим победама у балканским ратовима и Првом светском рату задивила свет. Предавање је организовано као једна од активности у оквиру обележавања Дана Војске Србије.
 

Реформе војске које су започете након ослободилачких ратова 1876/78 заснивале су се на изградњи професионалних војних институција. Оне су довеле до прерастања народне војске, која је у европском јавном мњењу важила за армију мале вредности, у добро организовану и обучену војску мешовитог система попуне и европског узора. Главни покретачи и носиоци тих процеса били су краљ Милан Обреновић и војвода Радомир Путник, а посебна пажња посвећена је селекцији и обуци командног кадра.

Српско-турски ратови од 1876. до 1878. године изнели су на видело све мане народне војске. Недостаци који су исказани били су подстицај да се почне са интезивним радом на постављању српске војне организације на савременим основама. Мисао о реорганизацији потекла је од  самог кнеза Милана Обреновића, који је бављење војностручним питањима оставио најбољим стручњацима из војске, док је он својим ауторитетом за то обезбеђивао средства. Овај период обележиле су бројне реформе, једна од њих била је реформа спрског војног школства. Тако је Артиљеријска школа преформирана у јануару 1880. године у Војну академију, која је почела специјалистичко школовање официра свих родова војске на нижем и вишем курсу. Од 1880. године почело се и са двогодишњим школовањем приправника за генералштабну струку, чиме је заокружен строг систем селекције официрског кадра, а од 1889. и двогодишње школовање подофицира. Од највећег значаја био је нови Закон о устројству војске из 1883. године према коме се уместо двојства стајаћа војска – милиција, ствара мешовити систем, а стални кадар се у мобилном стању попуњава обученом резервом која се према годиштима делила у три позива.


Пуковник др Далибор  Денда истиче да се у то време убрзано радило и на подизању материјалне спреме, и у ту сврху набављено је 100.000 пушака „Маузер-Кока“, док се из Француске за артиљерију набављају најсавременији топови у тадашњој Европи.
–Заједно са овим набавкама дошло је до знатног повећања официрских плата, па је официрска служба постала најплаћенија у држави. Реформисана војска постала је и главни ослонац владара како у спољној, тако и у унутрашњој политици. Ипак, брзоплетост да Србија уђе у рат против Бугарске, када војне реформе још нису ни почеле да дају прве резултате, довела је до тешког пораза на Сливници. Српски пораз у рату са Бугарском резултирао је абдикацијом краља Милана 1889. године, али ће после изгубљеног рата српска војска наставити свој развој убрзаним темпом, рекао је пуковник Денда.

Коначни печат на изградњи српске војне организације на професионалној основи дао је ипак бивши краљ Милан, који се после новог договора са сином поново враћа у Србију 1897. године. Краљ Александар му је почетком 1898. дао чин генерала и положај команданта Активне војске. Настављен је рад на проширењу формације. Развијени су пешадијски пукови сталног кадра, тако да је 1899, уместо двадесет пукова са по два батаљона, створено 15 пукова са по четири батаљона, чиме је укупан број батаљона повећан за 50 посто. На тај начин пук је већ у време мира имао своју потпуну организацију од четири батаљона, па је у случају рата било потребно само позвати резервисте у већ формиране јединице. Да би добио потребан кадар за попуну нове проширене формације, краљ Милан, сада у чину генерала и на положају команданта Активне војске, повећао је број питомаца Војне академије и скратио рок школовања са три на две године. За седам година (1897-1904) Војна академија је произвела 710 нових официра.


Миланове реформе у војсци изискивале су много новца. Војни расходи у то време узимали су велики део српског државног буџета, и износили су од 30 до 45 процената свих државних прихода на годишњем нивоу.
Реформе се настављају у периоду након државног преврата 1903. године када се на челу војне управе нашао војвода Радомир Путник као најспремнији српски старешина тога времена. Оно што је ишло у прилог јачању Путниковог положаја била је Уредба о ђенералштабној струци донета  31. децембра 1902. године, којом је начелник Главног генералштаба добио право да непосредно реферише краљу као врховном команданту војске. Са војничке тачке гледишта допринос војводе Путника огледа се у реформи формација, припреми и селекцији кадрова, модернизацији наоружања и технике.

У овом периоду заокружена је и српска војна доктрина, која се заснивала на Клаузевицевом учењу о повезаности политике и рата, на правилу да се војска не меша у политику а политика у командовање операцијом, подстицан је развој критичког размишљања и самоиницвијативе код свих команданата (виших и нижих), као и догматско настојање да се спроведе ратни план по сваку цену. 
Пуковник Денда је нагласио да се захваљујући свим овим реформама Србија претворила у „велики војнички логор“ и пред рат је успела да мобилише више од 12 процената укупног становништа, у односу на Аустро-Угарску која је успела да мобилише свега 7 процената.

–Случај је хтео да два политички сукобљена човека, краљ Милан Обреновић и војвода Радомир Путник, буду уједно и две кључне личности чијом је заслугом српска војска постала прворазредна борбена снага чији ће се домети показати тек у току балканских ратова и Првог светског рата, закључио је доц. др Далибор Денда.