Предавање пуковника Миљана Милкића - Српске војне заставе (1804-2022)

У Свечаној сали Дома Војске Србије пуковник др Миљан Милкић виши научни сарадник Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране говорио је о теми „Српске војне заставе (1804-2022)“.  Предавање је организовано као једна од активности у оквиру обележавања Дана Војске Србије.

Најзначајнији државни симбол, поред химне и грба, јесте и застава. Војна застава је симбол припадности, части и борбеног јединства јединице и представља подстрек за буђење војничког духа и храбрости. Застава је често носилац колективних одликовања за заслуге целе јединице. Поштује се и истиче као симбол победе и снаге.
Пуковник др Миљан Милкић  истакао је да циљ овог предавања није да анализирамо историјски развој војних застава у српској и југословенској војсци, већ да кроз причу о њима, у духу предстојећег празника – Дана Војске, укажемо на велика дела наших славних предака и да се подсетимо Првог и Другог српског устанка, као и потоњих ослободилачких ратова које је Србија водила у 19. и 20. веку.

Војне заставе у Србији настале су као део византијског православног наслеђа. Српски владари преузимањем традиције преузели су и византијске хералдичке симболе, међу којима су најпознатији двоглави орао, крст и четири слова В, односно, како је то прихваћено у српском народу, четири слова С.
Најчешћи облик средњовековних српских застава био је троугласт, с једним или два пера.  По угледу на византијске, српски владари су на својим заставама имали ликове светитеља.

Током 1809. године свака устаничка јединица величине 250 војника добила је своју заставу. О томе колико је она поштована говори и податак да, иако је устаничка војска оскудевала у униформама, заставник је због свог значаја морао да буде одевен у комплетну униформу.
Од оснивања стајаће војске кнеза Милоша Обреновића 1825. године помињу се војне заставе. Сретењским уставом 1835. утврђен је распоред боја српске државне заставе („отворено црвена, бела и челикасто-угасита“). Међутим, под притиском Турске, Русије и Аустрије, Сретењски устав је суспендован 11. априла исте године. Турским уставом из 1838. промењен је распоред боја (црвена-плава-бела). Након тога почиње и континуирана примена застава у војсци. Према подацима из 1839. године, представници свих гарнизона са војним заставама дошли су у Београд да изразе своју верност кнезу.

Кнез Александар Карађорђевић је 30. новембра 1845. године доделио заставе Првом и Другом пешадијском батаљону. Заставе су биле идентичне, црвено-плаво-беле, израђене од тешке свиле. С једне стране, у кругу је био приказан лик Светог Андреја Првозваног, а на другој страни заставе био је грб.
Заставе из 1845. и 1846. године имале су и један детаљ који је подсећао да је Србија вазална турска кнежевина – на црвеном пољу близу мотке биле су извезене четири звезде, које је Србија била дужна да користи према Уставу из 1838. године.
Пешадијске заставе израђене 1853, 1854, и 1857. године рађене су без ових симбола. Ове заставе остале су у употреби до 1858. године, када су након повратка династије Обреновић на власт повучене из војске.

 

Непосредно након што је Србија 22. фебруара 1882. године проглашена за краљевину, донет је Закон о државном грбу у којем је усвојен нови изглед грба – двоглави бели орао са црвеним штитом на грудима, на штиту је био бели крст са оцилима, са једном круном која је била над обема орловим главама.
Правилима службе војске Краљевине Србије застава је дефинисана као највећа светиња ,,дарована од краља и освећена од Бога“. Заставу је освећивао војни свештеник и према њој се поступало као према реликвији. Пред заставом се полагала заклетва, а у борби је чувана по цену живота.
Уредбом о заставама 1906. године, право на заставу добили су пешадијски пукови сва три позива. Гарда и коњички пукови и дивизиони добили су коњичку заставу. Значајна новина у изгледу била је напуштање пурпурно црвене боје и увођење српске тробојке. Икона Светог Андреја Првозваног налазила се и на пешадијским и на коњичким заставама, док је са друге стране  задржан државни грб. Натпис „За краља и Отачаство“ стајао је и изнад иконе и изнад грба, док је лево од иконе био натпис „Св. Апостол Андреја“, а десно „Првозвани“.

Правилима службе у војсци Краљевине Србије било је одређено да се предаја нових застава врши на неком пољу у присуству свих команданата и старешине гарнизона или завода који примају заставу. Након завршетка освећења, командант је командовао поздрав новоосвећеној застави, а затим је она у пратњи команданта и ађутанта ношена у строј. Том приликом је старој застави одавана посебна почаст, а потом је одношена на достојно место где је даље чувана.
Пуковник Милкић је подсетио на неколико примера из богате српске војне историје који показују однос према застави, која је чувана по цену живота.
– У бици на Калипољу недалеко од Јавора 1876. године, заставник Моравског батаљона Милош Поповић јуришао је да постави заставу на турски грудобран, али је погинуо и заставу је узео један турски војник. Када је то видео, четовођа Лазар Мирковић појурио је за турским војником и повратио заставу. У борбама на Нешковом вису у српско-бугарском рату 1885. године истакао се својом храброшћу капетан Михаило Катанић, командант Другог батаљона Једанаестог пука. Када је застава била у опасности, капетан Катанић, опкољен са свих страна бугарским војницима, успео да је зграби и баци у провалију, одакле ју је војник подигао и спасио – рекао је пуковник др Милкић.

Данас у Војсци Србије разликујемо три врсте војних застава: застава, пламенац и стег. Право на војну заставу имају јединице Војске Србије ранга бригаде и бродови речних јединица. Право на пламенац имају јединице Војске Србије ранга батаљона, док право на стег имају начелник Генералштаба Војске Србије и команданти оперативног нивоа.

Упркос разним историјским догађајима и променама државног уређења, орао и крст остали су главни симболи на заставама Кнежевине, Краљевине и Републике Србије. Кроз развој организације војске мењан је изглед војне заставе, али је она до данас остала најважнији симбол српске војске.