Предавање пуковника Далибора Денде на Војној академији - Стварање модерне српске војске (1878 - 1912)

 

У амфитеатру Војне академије, пуковник ван. проф. др Далибор Денда са Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране одржао је предавање на тему „Стварање модерне српске војске (1878–1912)“. Током предавања представљен је процес изградње и модернизације српске војске, која је у потоњим годинама, током Балканских ратова и Првог светског рата, имала пресудну улогу у изградњи нове државе. 
 

Реформе српске војске, започете након ослободилачких ратова 1876–1878. године, биле су усмерене на изградњу професионалних војних институција. Њиховим спровођењем народна војска, која је у европском јавном мњењу важила за армију скромних способности, постепено је прерасла у добро организовану и обучену војску, засновану на мешовитом систему попуне и устројену по европским узорима. Кључну улогу у овим процесима имали су краљ Милан Обреновић и војвода Радомир Путник, док је посебан значај придаван избору, образовању и обуци командног кадра. Српско-турски ратови вођени од 1876. до 1878. године указали су на бројне недостатке народне војске и потребу за темељном реорганизацијом војне организације. Иницијатива за реформе потекла је од кнеза Милана Обреновића, који је војностручна питања препустио најспособнијим официрима, истовремено обезбеђујући неопходну подршку и финансијска средства. Један од важних сегмената реформског процеса било је унапређење војног школства. Артиљеријска школа је у јануару 1880. године прерасла у Војну академију, у којој је започето школовање официра свих родова војске на нижем и вишем курсу. Исте године уведено је и двогодишње школовање приправника за генералштабну струку, док је од 1889. године организовано и двогодишње образовање подофицира. На тај начин постепено је успостављен систем селекције и стручног усавршавања војног кадра.
 

Посебно значајан корак представљало је доношење Закона о устројству војске 1883. године, којим је напуштен дотадашњи систем поделе на стајаћу војску и милицију и уведен мешовити систем попуне. Према новом устројству, стални кадар се у мобилизацијском стању попуњавао обученим резервистима, разврстаним у три позива према старосним категоријама. Важна фаза у даљој професионализацији српске војске уследила је повратком Милана Обреновића у Србију 1897. године, након постизања новог договора са сином, краљем Александром. Почетком 1898. године Милан је добио чин генерала и постављен је за команданта Активне војске. У наредном периоду настављено је проширивање војне формације. Тако је 1899. године, уместо дотадашњих двадесет пешадијских пукова са по два батаљона, формирано петнаест пукова са по четири батаљона, чиме је укупан број батаљона повећан за 50 одсто. На тај начин су пешадијски пукови већ у миру имали потпуну организациону структуру, што је у случају рата олакшавало њихову попуну резервистима.
 

Ради обезбеђивања довољног броја официра за проширену војну формацију, повећан је број питомаца Војне академије, а трајање школовања скраћено је са три на две године. У периоду од 1897. до 1904. године Војна академија произвела је 710 нових официра. Спровођење ових реформи захтевало је значајна финансијска улагања, па су војни расходи у том периоду чинили између 30 и 45 одсто укупних годишњих државних прихода. Процес модернизације настављен је и након државног преврата 1903. године, када је војвода Радомир Путник преузео значајну улогу у реорганизацији војне управе и изградњи модерне војске. Његов положај додатно је ојачан Уредбом о ђенералштабној струци од 31. децембра 1902. године, којом је начелнику Главног генералштаба омогућено да непосредно реферише краљу као врховном команданту војске. Путников допринос огледао се пре свега у реформи војних формација, унапређењу система припреме и селекције кадрова, као и модернизацији наоружања и војне технике. У овом периоду заокружено је и обликовање српске војне доктрине, засноване на Клаузевицевом схватању повезаности политике и рата. Посебно је истицано начело раздвајања војне и политичке сфере, односно настојање да се војска не меша у политику, нити политика у командовање војним операцијама. Истовремено су подстицани критичко размишљање и иницијатива команданата на свим нивоима, уз настојање да се доследно спроводи усвојени ратни план.

Пуковник Денда је истакао да је спровођење ових реформи допринело томе да Србија уочи великих ратова постане, како се често истицало, „велики војнички логор“. Захваљујући изграђеној војној организацији и систему мобилизације, Србија је пред рат успела да мобилише више од 12 одсто укупног становништва, док је у случају Аустроугарске тај удео износио око седам одсто.