Predavanje pukovnika Dalibora Dende na Vojnoj akademiji - Stvaranje moderne srpske vojske (1878 - 1912)

 

U amfiteatru Vojne akademije, pukovnik van. prof. dr Dalibor Denda sa Instituta za strategijska istraživanja Univerziteta odbrane održao je predavanje na temu „Stvaranje moderne srpske vojske (1878–1912)“. Tokom predavanja predstavljen je proces izgradnje i modernizacije srpske vojske, koja je u potonjim godinama, tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, imala presudnu ulogu u izgradnji nove države. 

Reforme srpske vojske, započete nakon oslobodilačkih ratova 1876–1878. godine, bile su usmerene na izgradnju profesionalnih vojnih institucija. Njihovim sprovođenjem narodna vojska, koja je u evropskom javnom mnjenju važila za armiju skromnih sposobnosti, postepeno je prerasla u dobro organizovanu i obučenu vojsku, zasnovanu na mešovitom sistemu popune i ustrojenu po evropskim uzorima. Ključnu ulogu u ovim procesima imali su kralj Milan Obrenović i vojvoda Radomir Putnik, dok je poseban značaj pridavan izboru, obrazovanju i obuci komandnog kadra. Srpsko-turski ratovi vođeni od 1876. do 1878. godine ukazali su na brojne nedostatke narodne vojske i potrebu za temeljnom reorganizacijom vojne organizacije. Inicijativa za reforme potekla je od kneza Milana Obrenovića, koji je vojnostručna pitanja prepustio najsposobnijim oficirima, istovremeno obezbeđujući neophodnu podršku i finansijska sredstva. Jedan od važnih segmenata reformskog procesa bilo je unapređenje vojnog školstva. Artiljerijska škola je u januaru 1880. godine prerasla u Vojnu akademiju, u kojoj je započeto školovanje oficira svih rodova vojske na nižem i višem kursu. Iste godine uvedeno je i dvogodišnje školovanje pripravnika za generalštabnu struku, dok je od 1889. godine organizovano i dvogodišnje obrazovanje podoficira. Na taj način postepeno je uspostavljen sistem selekcije i stručnog usavršavanja vojnog kadra.
 

Posebno značajan korak predstavljalo je donošenje Zakona o ustrojstvu vojske 1883. godine, kojim je napušten dotadašnji sistem podele na stajaću vojsku i miliciju i uveden mešoviti sistem popune. Prema novom ustrojstvu, stalni kadar se u mobilizacijskom stanju popunjavao obučenim rezervistima, razvrstanim u tri poziva prema starosnim kategorijama. Važna faza u daljoj profesionalizaciji srpske vojske usledila je povratkom Milana Obrenovića u Srbiju 1897. godine, nakon postizanja novog dogovora sa sinom, kraljem Aleksandrom. Početkom 1898. godine Milan je dobio čin generala i postavljen je za komandanta Aktivne vojske. U narednom periodu nastavljeno je proširivanje vojne formacije. Tako je 1899. godine, umesto dotadašnjih dvadeset pešadijskih pukova sa po dva bataljona, formirano petnaest pukova sa po četiri bataljona, čime je ukupan broj bataljona povećan za 50 odsto. Na taj način su pešadijski pukovi već u miru imali potpunu organizacionu strukturu, što je u slučaju rata olakšavalo njihovu popunu rezervistima.
 

Radi obezbeđivanja dovoljnog broja oficira za proširenu vojnu formaciju, povećan je broj pitomaca Vojne akademije, a trajanje školovanja skraćeno je sa tri na dve godine. U periodu od 1897. do 1904. godine Vojna akademija proizvela je 710 novih oficira. Sprovođenje ovih reformi zahtevalo je značajna finansijska ulaganja, pa su vojni rashodi u tom periodu činili između 30 i 45 odsto ukupnih godišnjih državnih prihoda. Proces modernizacije nastavljen je i nakon državnog prevrata 1903. godine, kada je vojvoda Radomir Putnik preuzeo značajnu ulogu u reorganizaciji vojne uprave i izgradnji moderne vojske. Njegov položaj dodatno je ojačan Uredbom o đeneralštabnoj struci od 31. decembra 1902. godine, kojom je načelniku Glavnog generalštaba omogućeno da neposredno referiše kralju kao vrhovnom komandantu vojske. Putnikov doprinos ogledao se pre svega u reformi vojnih formacija, unapređenju sistema pripreme i selekcije kadrova, kao i modernizaciji naoružanja i vojne tehnike. U ovom periodu zaokruženo je i oblikovanje srpske vojne doktrine, zasnovane na Klauzevicevom shvatanju povezanosti politike i rata. Posebno je isticano načelo razdvajanja vojne i političke sfere, odnosno nastojanje da se vojska ne meša u politiku, niti politika u komandovanje vojnim operacijama. Istovremeno su podsticani kritičko razmišljanje i inicijativa komandanata na svim nivoima, uz nastojanje da se dosledno sprovodi usvojeni ratni plan.

Pukovnik Denda je istakao da je sprovođenje ovih reformi doprinelo tome da Srbija uoči velikih ratova postane, kako se često isticalo, „veliki vojnički logor“. Zahvaljujući izgrađenoj vojnoj organizaciji i sistemu mobilizacije, Srbija je pred rat uspela da mobiliše više od 12 odsto ukupnog stanovništva, dok je u slučaju Austrougarske taj udeo iznosio oko sedam odsto.